fbpx

Anjino putovanje u Japan

Ovom pričom otvaramo novu blog post avanturu „Naši učenici u Japanu“ i kakvo je njihovo iskustvo bilo na putovanju u Japanu. S obzirom da je puno vas koji biste putovali u Japan i potrebno vam je puno smernica i praktičnih saveta, odlučili smo da pišemo blogove sa našim učenicima koji su u raznim okolnostima posetili Japan. Verujemo da ako planirate da idete u Japan da ćete ovde pronaći puno korisnih saveta i ideja kako da se tamo provedete. Trudićemo se da vam damo što više saveta i smernica da vam put bude zanimljiv i sa što manje stresa. Ono što je sigurno je da se za Japan treba pripremiti i finansijski i turistički, što se bolje pripremite to ćete više uživati tamo i utrošiti vreme praktično. Važno mi je da napomenem da smo se trudili da članak bude autentičan i da čujemo što je moguće približnije Anjinu direktnu priču kako je ona lično doživela Japan.

Anja Jokić naša polaznica sada živi u Španiji, velika zaljubljenica u Japan i japansku pop kulturu i prva koja će sa vama podeliti svoja iskustva iz Japana. Ovo je način da vam pribiližimo Japan danas kao turističku atrakciju. Nadamo se da će vam se priča dopasti i da će vam neki delovi biti od koristi. Anja i njen suprug Srđan bili su u Japanu u avgustu 2023. godine u sopstvenoj režiji pa su samim tim imali puno slobode da vide Japan onako kako oni žele. Anja je još dok je bila na kursevima japanskog, vredno pripremala svaki detalj u vezi sa ovim putovanjem i ima sjajne predloge kako da svoj put u Japan učinite što jednostavnijim i da više uživate dok ste tamo i lepo iskoristite svaki trenutak. Pa da počenemo!


Tokio

Najveći centar anime kulture u jednom od tokijskih centara Akihabara – par sati euforije nakon tridesetosatnog leta

Anime kultura je jedna od mojih interesovanja. Moj sada već suprug Srđan i ja smo zbog toga odlučili da odsednemo u delu Tokija Akihabara koji je centar anime kulture, popularne kulture i gejming industrije. 

Hotel nam je bio preko puta stanice Akihabara što nam je obezbedilo dobru povezanost sa ostalim turističkim atrakcijama koje smo želeli da obiđemo. Akihabara je živ kraj, ali nije nam bilo naporno u smislu da nas zvukovi ili ljudi ometaju tokom odmora. Tržni centri, centri za kolekcionare figurica, gejming opreme i igrica uglavnom su otvorene tokom dana. Dok na primer japanske kafane, izakaje (jap. izakaya), mejd kafei (jap. maid caffe), paćinko i restorani rade kasnije, kao i specifične velike igraone sa mašinama za hvatanje igračaka i aparatima sa arkadnim igricama. Kad smo stigli, to veče smo otišli do kluba sa paćinko aparatima koji je bio poluprazan, pa smo otišli do mašina za hvatanje igračaka gde sam shvatila da je jedan žeton 100 jena ili ti 75 dinara i sa prvim žetonom sam izvukla gumenu figuru Chainsawmana koja se inače kod nas prodavala u Ušću za 3000 dinara na akciji. Mojoj sreći nije bilo kraja, kolekcionari japanskih figurica će najbolje razumeti. Inače, ko voli ovakvu vrstu zabave, Akihabara je raj na zemlji! 

Pošto smo bili preumorni od tridesetočasovnog putovanja svratili smo na japanske vending mašine da kupimo čuveno piće Dr Pepper i otišli u hotel na spavanje.

Letnji festival vatrometa na reci Sumida, prvi dan u centru Tokija

Učestovali smo u tokijskom festivalu vatrometa Sumida. Ako planirate da posetite neki festival u Japanu spremite se za velike gužve. Ovaj festival se održava u blizini reke Sumida u Tokiju. Pripreme za ovaj festival traju dugo, a tog dana ljudi se okupljaju i četiri do pet sati ranije. Povorka se okupila ispred glavnog hrama Sensođi u tradicionalnom centru Asakusa. 

Gužva je u celom ovom kvartu bila tolika da se negde šetate kroz gužvu, a policija stoji na svojim blindiranim automobilima sa megafonom i diktira kuda treba da se kreće. Velike su gužve i potrebno je dosta vremena da se iz njih izađe. Mi smo pokušavali da izađemo na reku Sumidu i hodali kroz gužvu oko kilometar dva ali svi prolazi ka reci su bili zatvoreni pa smo ubrzo odustali i pokušavali da samo izađemo iz gužve. Kada smo se probili sporednim ulicama mnoge su bile zatvorene, a na ljudi koji su naizgled unapred zakupili svoja mesta pravili su piknik iščekujući vatromet, sve to podseća na naš prvi maj na nekoj dobro poznatoj lokaciji gde je uvek gužva. Kada je krenuo vatromet svi ljudi su stali i krenuli da uzvikuju i pokazuju ka nebu bez obzira što se taj vatromet i nije baš najbolje video od zgrada ispred nas. U pitanju je bio običan vatromet ne kao neki spektakl sa dronovima i zmajevima u Kini. 

Posle toga smo otišli u mali tržni centar u blizini hrama Sensođi i tamo naišli na razne tradicionalne poslastice koje se prodaju uglavnom u blizini hramova. Imala sam veliku želju da probam „ošišani led“ poslasticu koja je neka vrsta sladoleda. Led se usitni i preko se sipa sirup. „Ovo je samousluga“, rekli su mi, što je značilo da taj sirup treba sama da dodam, kako ja nisam vična, pritisnula sam ručku kojom se hvata sirup malo jače i mislila sam da sam je polomila jer je sirup krenuo da šiklja na sve strane, pa mi je bilo baš neprijatno, ispostavilo se da ipak nisam polomila i da je sve okej. Takođe smo probali tanhulu zovu ga i ićigo ame, što su ušećerene jagode na ražnjiću kao naše crvene ušećerene jabuke, samo jagode. Zatim smo krenuli od hrama ka stanici gde smo naišli na mali tržni centar sa raznim tradicionalnim igricama, gde prodaju meron pan, što je njihov slatki hleb sa dinjom. Meron pan mi je najbolji bio u 7/11 konbini prodavnicama, mada probola sam ga i u japanskom Diznilendu.

Diznilend je u Japanu sjajan – preporuka za svakoga da odvoji jedan dan da ode

Diznilend je možda destinacija koju bih svima preporučila da odvoje jedan dan da odu. Karta je 75 dolara po osobi, dok je u pariskom mnogo skuplja. Mi smo putovali u Japan u avgustu kada su velike vrućine tako da smo znajući da će tamo biti velike gužve otišli pola sata pre otvaranja. Međutim, kako se okupilo mnogo ljudi, a već je bilo prevruće, pustili su mnogo ljudi unutra ranije. Odmah smo se razočarali jer je već bio red od tri sata za Lepoticu i zver što je najpopularnija vožnja. Tom redu nije bilo kraja, mnogi ljudi su po najvećem suncu stajali u redu. Odustali smo i krenuli da šetamo dalje. Onda smo išli redom gde god smo stigli. Saznali smo noć ranije da postoje prioritetne karte, skip the line za koju se prijaviš u 10.00 ujutru, možeš besplatno da rezervišeš za neke vožnje preko aplikacije, imaš pravo tri vožnje do 13.00 da iskoristiš i možeš da se prijavljuješ za njih na svakih sat, sat i po. Pošto je bilo preko 40 stepeni prskali su nas pištoljima na vodu za rashlađivanje i prolazila je mašina koja je bila kao neka atrakcija koja isto služi da osveži ljude po vrućini. Pri kraju oko 19.00 uveče bili smo premoreni i čekali smo taj završni vatromet. Seli smo na pod i prišla nam je radnica da nas pita da li imamo karte, gde se ispostavilo da su mesta na podu obeležena i da se sedenje na pod plaća 30 evra. To nam je bilo malo previše, bili smo gladni jer smo jeli samo slatkiše jer se u Diznilendu restorani rezervišu i po mesec dana unapred pa nismo bili uspeli da ručamo. Samo smo ustali, izvinuli se i otišli.

Team Labs moderni muzej u Tokiju

TeamLabs je popularan novi muzej sa vizuelnim projekcijama i skulpturnim postavkama koje izgledaju neverovatno. Prvo smo dobili instrukcije da se izujemo, pa onda idu ormarići, instrukcije, pa molbe da žene nose šortseve jer su ogledala na podu, gde recimo žene koje nose suknju ili haljinu svi drugi ljudi mogu da vide. Prvo što nas je dočekalo je da budeš bačen u prostor u koji potoneš i onda moraš tako da hodaš dok propadaš i nama je to bilo smešno jer niko nije mogao da hoda a da ne padne barem jednom. Onda smo hodali po vodi, noge su često do članka a ponekad do kolena bile u vodi. Na vodi su projekcije koi šarana, pa su bila neka jaja, tu nismo shvatili foru bila nam je jedna od nejasnih izložba. Onda su bile loptice koje menjaju boju i veće su od ljudi, vrlo je zanimljivo, svi se slikaju jer je sve lepo za fotkanje (estetično).

Jedna od postavki je bila dodir cveća gde se cveće spušta s plafona, dok su svuda okolo ogledala. Cveće se spušta, diže, ljudi leže, ustaju da bi se lepo fotografisali. Inače ovaj muzej je oko 40 minuta vožnje od centara u Tokiju. Muzej TeamLabs se nalazi u zabačenijem delu grada, pa smo se tu po prvi put susreli sa tim da treba da se čeka u redu ispred busa. Ako vozač proceni da  nema više mesta, nema mesta i čekaš drugi bus. Inače, taj deo gde je muzej je u izgradnji i nema ničega okolo, praktično je pusto, a ti čekaš na vrućini od 40 stepeni da čekaš sledeći autobus, a nemaš gde da kupiš vodu jer je sve pusto. To nam baš nije prijalo.


Kjoto

Japanski bogovi su mi uslišili molbu da položim ispit koji me je mučio 😀

Ja sam se u hramovima uglavnom molila za ispite, kupila sam amajlije za polaganje ispita i sebi i bratu koji je upisao srednju školu, on je sada drži na ormaru. Napisala sam na one dve tablice (ema se zovu) jednu u hramu Fušimi Inari (Kjoto, dve stanice od glavne železničke) to je bio neki 1. avgust, (bili smo u Japanu od 26. jula do 16. avgusta) napisala sam „Da položim obligacije“, pisalo je da će oni zapaliti tu pločicu i da će mi se želja ispuniti 9. novembra ili 7. novembra tako nešto. I ja sam imala ispit negde u oktobru i pala sam. Bila sam totalno van sebe, mislila sam ovo nikada neću položiti. Imala sam ponovo ispit 10. novembra. Deset, dvanaest sati nakon što je zapaljena pločica ja sam položila ispit. To sam imala u glavi kad sam polagala ispit, i dan pre sam guglala u koliko sati će se tačno zapaliti. Bila sam totalno fascinirana. Ja nisam vernik, ja sam ateista, meni je to bilo toliko zanimljivo da sam morala da probam, jer sam maaalo, ali maaalo agnostik. Tako da bi sada trebalo da se vratim u Japan da zapišem da još položim Kompaniju. Tako da je to jedan od dobrih izgovora da opet odem u Japan, to sam rekla Srđanu. 😀 Ponadala sam se da u Španiji imaju neki šintoistički hram ali nemaju.

Moje onsen iskustvo u Kjotu

Ne znam da li sam pričala konkretno šta mi se desilo u onsenu. Ja sam zapravo mislila da se u onsenu pokriješ peškirom i do vode lepo šetaš sa peškirom na sebi i onda kada ulaziš u vodu skineš peškir i uđeš u vodu bez ičega; ili obučeš kupaći ako ti je tako komotno. Ja sam svakako ponela kupaći u Japan jer sam mislila da ćemo možda svratiti do neke plaže pa da imam kupaći da mi se nađe. 

Mi smo otišli samo tako jer smo videli da se peškiri naplaćuju 100, 200 jena, pa ajde super nećemo da nosimo nazad mokre peškire nego ćemo tamo da uzmemo. Srđanu se nije sviđala ta ideja, kao neću ja da idem odvojeno, neprijatno mi je, ma jok rekoh mu, piše da smo zajedno na recenzijama i ja mu pokažem to. Međutim, ne znam kako sam ja to pogrešno razumela ali tamo na ulazu nam kažu zabranjene tetovaže, i muški i ženski deo su odvojeni, ajde dobro, mi do kraja opet nismo shvatili da je odvojeno jer smo mislili da su svlačionice odvojene, ali da ćemo se kupati zajedno. Izlazim iz svlačionice i skapiram da je kupatilo samo za žene.

Ništa ja sednem unutra, tu su dve Francuskinje, da kažem crnkinje i one se kupaju, a sa strane gde je kao sauna i đakuzi su starije žene Japanke srednjih godina koje se uglavnom sunčaju. 

Odlučim da odem do saune pošto se oslobodilo mesto nema nikoga, super sad ću ja sama u saunu pošto inače volim da idem u saunu. Međutim kako sam kročila unutra zabolela me je glava jer mi je bilo prevruće. Onda sam odlučila da se ispolivam hladnom vodom, rekoh ajde danas je ipak prevruće, preko 40 stepeni ko zna kolika je vlažnost u Japanu možda je do toga, voda mi je bila prehladna, zapravo verovatno moj doživljaj zbog same vreline vazduha. U tom momentu počinju da mi se smeju starije Japanke, 55-60 godina, verovatno mojoj figuri ili tome što nisam mogla da dohvatim da promenim temperaturu vode. Ja sam onda rekla da bi im dala do znanja da ih razumem: „A tsumetai, one su se toliko izbečile i krenule ono famozno, „Aaa, shabeta, nihongo shaberukoto“, onda sam pokušala da im objasnim da ne pričam baš puno japanskog „Sukoshi dake“, ja sad tu pokušavam da iskomuniciram, i onda u tom trenutku krenu i ove žene što su se sunčale da me spopadaju; „Kako si u Japanu? Šta radiš? Jel živiš ovde? Pa jako dobro pričaš. Pa odličan ti je akcenat…“ Ma gde mi je odličan akcenat, razmišljam, šta pričaju ove žene, mora da nisu nikad čule neku strankinju da priča. Tako da su se sve smejale i bile su oduševljene.

Onda sam rešila da izađem napolje da nađem Srđana jer mi je već bilo previše neprijatno, a i brinula sam kakva će njegova reakcija biti na sve jer smo drugačije zamišljali. Izašla sam u taj deo gde se pije čaj, što je prostorija za ručavanje i gledanje tv-a, odmor i za masažu, ima svega, sa lepim pogledom na izvor i stvarno je prijatno. Ogrnula sam se peškirom i izašla međutim tamo nema Srđana, rekoh pričekaću ga pa sam se vratila do unutrašnjeg dela onsena jer nisam htela da opet susretnem one žene koje su kampovale na onom istom mestu. Svakako gledala sam da izbegnem svaki kontakt sa bilo kom jer mi ni malo nije bilo prijatno da više sa bilo kim razgovaram, bila sam tamo desetak minuta, pa sam otišla da osušim kosu jer sam videla da imaju fen, kako sam pokušala da zabacim kosu unazad da je sušim zakačila sam zlatnu ogrlicu za svoju bradu i ona pukne i odleti negde. U tom trenutku ja krećem da puzim po onsenu tamo gde su stolice i fenovi i tražim svoju ogrlicu. Zaboravljam u tom trenutku kako se kaže ogrlica i onako puzim i opipavam, jedva sam je našla, ali to mi je ostalo onako traumatično iskustvo jer sam onako gola puzala i tražila je u agoniji. Popravila sam tu ogrlicu i sada je nosim. Onda sam se brzinski obukla i kada sam izašla drugi put taman je i Srđan tada izašao, tad smo se potrefili. Ne znam da li smo bili ukupno 45 minuta u onsenu, meni je to bilo dovoljno. Onsen je bio kod Arašijame i tu kod onog mosta Cukijama nas je spopala i neka žena jehovin svedok. Sve vreme je gledala u nas, i ja sam sve vreme izbegavala kontakt i onda je Srđan slučajno pogledao i ona je počela da priča na engleskom. Pitala nas je odakle ste? A Srbija? Pa je l’ jedete vi tamo meso? Pa nam je dala tu neke bombonice. Na kraju smo ih bacili u hotelu u odvod. Ali da to su neki od doživljaja iz Kjota, a išli smo još jednom u Onsen u hotelu u Osaki. 😀


Osaka

Osaka je generalno meni jedan od lepših gradova, ima svega, od kriminala do popularne kulture, animea, hrane, čuveni zamak u Osaki. Kada smo stigli u Osaku poremetio nam se GPS i bilo nam je problem da se snađemo. Nismo mogli da nađemo u kom smeru da šetamo zato što je železnička stanica bila u radovima, bile su zatvorene ulice i nike moglo da se prođe i nismo znali kuda, google nike radio pa smo odlučiloi sami da se snađemo. Posle deset, petnaest minuta smo se snašli tačno kuda treba da idemo. Ispostavlja se da smo bili pored Hilton hotela, zgrada tipa Prada i sav taj luksuz oko nas, četrdesetospratnice na sve strane, bili smo u čudu. Gde smo? Zapravo je to bio hotel koji smo najskuplje platili, dvesta evra je bilo za dva noćenja, ostali smeštaji su nam bili od 50 do 70 evra po noćenju. Ovaj je imao četiri zvezdice i jedini koji smo u tom trenutku mogli da rezarvišemo kada se otvorio Japan posle korone za turiste. Mi smo tada odmah krenuli da plaćamo karte i hotele. Svakako bili smo zbunjeni i malo nas je hvatao strah u fazonu, jesmo li mi to platili samo rezervaciju. Nismo navikli na toliki luksuz, u zmislu da je jedno da prođeš pored takvih zgrada u glavnoj ulici, svakako mi je to bilo previše, sve vreme sam se pitala gde sam ja to došla. Osećala sam se kao da ne pripadam tamo. Na recepciji smo tražili da uđemo u sobu i sve je bilo u redu. Pitali smo za bazen koji smo tamo videli na booking.com, čovek je pitao kakav bazen, kaže nema bazena, ispostavilo se da je to bio spa, zapravo onesen. Ja sam bila ponela kupaći i neke svoje stvari. Tamo je bilo toliko žena da je meni bilo toliko neprijatno, nisam znala šta da radim.

Opet onsen 😀 Ali sam tamo otkrila jedan šampon, koji mi se toliko dopao da sam posle pokušavala svuda da ga nađem i slikala sam ga, ali nisam uspela da ga kupim u Japanu. Ispostavilo se da ima da se poruči preko Amazona. Elem, meni je bilo toliko neprijatno na vrhu dvadesetospratnice očekivala sam bazen, spa centar i slično, ali opet sve žene gole. U prethodnom onsen je bilo pet žena, ovde ih je bilo dvadeset pet. Mnogo sam se loše istripovala, stalno sam imala osećaj da buljim u nešto a stalno sam sklanjala pogled. Na kraju sam otišla u taj veliki bazen, meni je to bazen oni kažu da je onsen, koji je dva sa deset koji je zapravo iza bilborda i nekih slova od hotela, bukvalno se vidi ulica odatle, znači providno je. Ja sam se samo zabola tu, gledala spolja i kulirala i razmišljala kako ne želim da mi iko prilazi, da me iko gleda i da ja ikoga gledam. Posle sam otišla još jednom na „bazen“, jer je bilo je osvežavajuće posle četrdeset stepeni napolju. S druge strane, hotel je bio fenomenalan. Bilo je besplatnih koktela, grickalica, od onih algi do čipseva, bukvalno svega. Bilo je onog čaja i riže, onog jela, mislim da sam ti to pomenula (oćazuke). Srđan je nasuo čaj u staklenu čašu koja je bila namenjena za vodu, ja sam mu rekla da se to tako ne radi. Bilo me je blam, ali je i bio doživlja, jer smo bili okruženi elitom, ja sam se tu osećala potpuno pogubljeno, kao u drugom svetu. 

U tom hotel je bilo sve potpuno besplatno i češljevi i gumice za kosu, trake za kosu, apsolutno sve što poželiš. Nikada nisam doživela takav trentman. Bila sam ranije i u hotelima sa četiri, pet zvezdica ali nikad nisam doživela takav tretman. Bila sam i u skupljim hotelima i ni blizu nismo takav tretman dobili. Posle tog kupanja sam stavila tu trakicu za kosu jer nisam bila raspoložena da sušim kosu na četrdeset stepeni. Stavila sam traku i kosa mi je bila pristojna. Otišli smo preko puta hotela u neki nazovi italijanski restoran gde su imali vino i pastu. Tamo su bili neki Francuzi. Doživela sam i to da mi se ta francuska porodica podsmeva što na kosi imam traku iz hotela, a mi smo samo izašli da jedemo jer celog tog dana nismo ništa jeli, a ovo nam je bilo bukvalno preko puta hotela. Tako da sam svakako doživela razna uskustva što pozitivna, što negativna i čudna. Tako da već sam pomenula za te žene u banci kada smo pokušavali da zamenimo novac, i žene iz onesena i sada ovi Francuzi. 

Očekivali smo svakako da je smeštaj bolji i veći, jer smo u Kjotou imali sobičak od 16 metara kvadratnih, u Tokiju 18 metara što je za Japan okej. Takođe sam naglasila Srđanu da želim da ako me ikada bude zaprosio da to bude u Osaki, da mi hintuje da obučemo crnu haljinu, da nalakiram nokte da se sredim. On je meni to zapravo rekao a ja to nisam skapirala, jer sam ja zapravo očekivala da će to biti kad smo par meseci pre toga bili u Rimu, da će to biti Rim. Prava, Forum Romanum i tako to. Odgovorio mi je ne očekuješ valjda stvarno da te zaprosim u Forum Romanum gde su bili robovi i trgovci ljudima što ti zapravo najviše mrziš. Pa jeste, ali nisam razmišljala o tome u tom trenutku, ali sam se svakako puno razočarala što nije bilo tada, pa se nisam nadala da će biti ikada posle toga. 😀 I prosto mi nije dolazila do mozga da informacija, kada je on meni rekao da ja obučem tu crnu haljinu, koju sam ja bila pripremila u koferu. Tako sam ja obukla zelenu suknju koja mi je bila najudobnija u tom trenutku i sveže oprana jer smo se presvlačili po tri puta zbog sparine u danu.

Osaka Zamak

Meni je zamak u Osaki prelep, definitivno jedna od najlepših građevina na svetu, ne znam zašto. Nisam očekivala da je rov oko zamka popunjen vodom toliko veliki. Voda u rovu je besprekorno čista, jer imaju onaj brodić koji plovi po vodi. Takođe izvan zamka imaju i vozić koji kruži okolo. Odatle može da se ode do hrama, a pored imaju i dođo za vežbanje japanskog mačevanja kendoa. U tom trenutku trenirala kendo, pa mi je to posebno bilo zanimljivo. Gledala sam onako srednjoškolce i kansije osnovce kako izlaze u opremi za kendo. Sve mi je tamo ispunilo očekivanja i upotpunilo utiske, jer sam dobila i verenički prsten, možda pola sata ranije. Hteli smo da se slikamo u parku sa jezercetom ali se tu plaćao ulaz 900 jena po osobi, a mi smo već imali zakazan odlazak u akvarijum, kasnili smo jer nam je taj dan je bio prebukiran. Nismo hteli da uđemo jer nismo imali dovoljno vremena. Uglavnom, morali smo da se tuširamo dva, tri puta dnevno zbog vrućine i sparine, veš mašina u hotelu nas je spasila ali i ledomat i vending mašine. Cene su više nego pristojne na mašinama, ni na aerodoromu cene nisu veće. 

Još je dobra stvar što se na nekim zabačenim delovima, tipa kada se penjete negde nađu vending mašine da bi ljudi mogli da se osveže. Vrlo korisna stvar.

Akvarijum dejt u Osaki

U Osaki je bila takođe priprema za neki festival pa su se ljudi pripremali i prodavali piće i svašta ispred zgrada. Naišli smo prodavnicu buba. Voz nam je bio kasnio pošto se neko bacio pod voz pa je polazak kasnio nekih 15, 20 minuta. I to smo iskusili. 

Akvarijum u Osaki je poznat kao broj sedam najvećih akvarijuma u svetu. Ja sam se iskreno malo razočarala jer sam videla da je akvarijum u Osaki samo jedan veliki tenk sa svim morskim bićima. Ide se u krug, silazi se niz stepenice pa se penje i tako u krug dva tri sparta. Imaju kita, par ajkula i raža i to je to. Ono što je zanimljivo pored svakog parka imaju luna parkove, Lego zabavni park. U Lego nije dozvoljeno da uđeš ako nemaš decu, jer je samo za porodice. Bilo mi je čudno, jer šta ako sam ja fan legoa, lego ima politiku od 2 do 102. Vratili smo se oko osam uveče u prodavnicu buba, mislila sam da je reč o gumenim igračkama ali to je bila prodavnica za usvajanje i razgledanje pravih buba. Od buba kabuto, koje se svuda promovišu do onih štapić buba, imali su leptire, larve imaju njihove cikade. Ja sam se stvarno plašila kada je to naletalo na mene i svuda ima tih cikada mrtvih okolo. Postoji čak i mim sa turistima koji beže od cikada koje naleću jer valjda nemaju neku dobru orjentaciju. Prvo smo hteli da uđemo a kada smo videli da su bube prave i da deca unutra hvataju bube rukama rekla sam ne ovo nije za nas. Ne! Ne znam što su Japanci toliko fascinirani bubama. Mnogo njih vole da idu na izlete da izučavaju bube.


Nara

Kako jeleni u Nari dočekuju turiste

U Naru smo otišli posle obilaska hrama Fušimi Inari, naprasno smo se odlučili da odemo, sa železničke smo preseli na bus koji vodi do jelena. Kako su se otvorila vrata jeleni su svuda slobodno šetali. Ni malo se ne boje saobraćaja. Svuda su bili znaci upozorenja da se ne prilazi rogatim jelenima pošto je u tom trenutku bila sezona parenja. Srđana je spopao jedan sa ogromnim rogovima. Kupili smo tamo 10 krekera za 170 jena kojim se jeleni zapravo hrane. Srđan je hteo da ih hrani i odmah se pojavio rogati, ogroman jelen i krenuo da ga prati. Srđan je morao njemu da da svih deset krekera da ga rogonja ne bi napao. Uzeli smo onda još dva pakovanja krekera, međutim rogonja nas je pratio, pokušali smo da ostanemo što mirniji. Ja sam dala dva, tri, četiri krekera drugoj dvojici jelenima i stavila u ranac ostatak koji sam htela da dam narednim, međutim ta dva gospodina su se naljutili i krenuli su da me prate. Malo mi je bilo neprijatno pa pa sam rekla Srđanu da dođe do mene, a on je krenuo da me snima u tom trenutku. Dolazi još jedan i krenu brže da me prate, ja krenem brže da šetam. Krećem da trčim i vrištim, oni zamnom i jedan me udari po nozi da bi me oborio i ukrao krekere. Onda su krenuli da mi grickaju haljinu i ja sam u tom trenutku bacila krekere dalje od sebe i u tom trenutku su nas ostavili na miru. U tom haosu sam slučajno pokidala ogrlicu koja je upala u džep od cegera, a mi smo pretražili ceo park i na kraju je tu našli. Pokušali smo kasnije da im se klanjamo, i zaista se većnina njih klanja ali za to očekuju i nagradu koju nisam uspela imala da im dam 😀

Najjače je što kad nemaš kreker naljute se i ode. S obzirom da smo kupili bentobako (ručak za poneti, Japanci imaju izuzetnu ponudu ovakvih ručkova na svim železničkim stanicama, velika preporuka) i kako smo unutra imali krokete i karaage gledali smo da se što više udaljimo od jelena kako bismo na miru ručali. Međutim, jeli smo sve vreme gledajući okolo da li će neki od njih da nam otme ručak. U međuvremenu su jeleni napadali ostale turiste u potrazi za krekerima pa nam je cela situacija postala smešna. Nastavili smo šetnji i naišli na prelepo jezero sa predivnom prirodom okolo gde nike bilo žive duše pa smo iskoristili priliku da se slikamo. Malo dalje na jednom velikom proplanku sakupilo se stotinak jelena i ljudi su išli da se jure sa njima, nama je to bilo previše. Bio nam je već osmi dan, prevruće, dnevno smo prelazili oko 40km, ne znam kako, pa smo dan završili u jednom lepom kafiću jer smo bili preumorni. 

Zapravo, jako je vruće tokom avgusta, nije bnam smetalo znojenje jer je tamo vrlo sparno, tuširali smo se tri puta dnevno, ali smo izabrali ovaj period jer na proleće ili u oktobru ne bismo mogli da podnesemo toliku gužvu. Deluje mi da možete mnogo više toga da vidite baš zbog toga što su manje turističke gužve.


Nagoja

Ovo je grad u Japanu u kom bih mogla da živim

U Nagoji može da se obiđe TV toranj, tržni centar u kom su nas zaključali, zapravo zaključavaju pokretno stepenište, spuštaju poklopce preko, što je bilo jako čudno. Pošto nigde nismo probali omuraisu, odlučili smo u Nagoji da ga probamo, međutim oni su zatvorili restoran sedam sati ranije zato što im je ponestalo sastojaka. To nam je bilo baš razočaravajuće jer nam je ostalo još tri dana u Japanu, pogotovo što smo poslednje dane bili do planine Fuđi gde nismo verovali da ćemo naći bilo kakav restoran. Na kraju smo omuraisu probali u 7/11 u Fuđiju. Jer sam ja rekla da odbijam da odem iz Japana da ne probam bar neki omuraisu. Podgrejali smo u hotelu i bio je dobar, možda 6 od 10, za omuraisu za dvesta dinara iz marketa, bio je odličan.

Zatim smo po preporuci Gugla otišli u neki zabačeni restoran kod jedne slatke bakice. Atmosfera je bila retro, u restoranu je bio stari nameštaj, ali je bilo pristojno i čisto. Malo nam je teže bilo da iskomuniciramo sa njom, nije lako kao na ostalim mestima jer je baka pričala samo japanski. Ja sam baki rekla da nam donese meni, a ona mi je donela neku supu. Onda smo poručili ostale stvari i kasnije videli na računu da nam nije naplatila supu. Pitali smo je što nije, a ona je rekla pošto se trudimo da pričamo japanski da je to service. „Sa-bisu desu!“ To nam je isto bio predivan utisak. Žena je stvarno ispala fina i zanimljiva. 

Jedna od stvari koja nam se nije dopala u Nagoji je to što od sedam spratova u metrou ne postoji ni jedan lift. Imam snimak gde god se okrenem ima jedno sto stepenica. Mrzim stepenice, ni kao mala ih nisam volela. Kada smo stigli u Nagoju sa ogromnim koferima bili smo očajni. Ali pritrčao nam je vitalni čovek od sedamdeset godina i praktično mi oteo kofer i krenuo je da ga nosi umesto mene. Bila sam sva zadihana, a čovek je insistirao da mi pomogne. Bilo mi je izuzetno neprijatno, a on je komentarisao kako smo mi turisti i kako treba da uživamo. Zaista neverovatan prvi utisak o Nagoji. Ako bih negde živela u Japanu to je ovaj grad. Nema prevelike gužve a blizu je i Tokiju i Kjotu i Nari. Nagoja me je puno tome naučila, ali mi je nekako ostala u divnom sećanju.


Planina Fuđi i aktuelni tajfun

Iz Nagoje smo išli za Fuđi, u vremenu kad je bio taifun na Okinavi, koji se kretao ka Tokiju. Odnosno, bio je prvo kao pet dana u Okinavi, a onda se kretao, ne znam, sa Tajlanda, Koreje, odakle već udara na Tokio. Pored toga je bio i festival Bon odori kada se svi Japanci vraćaju kućama da proslave ovaj praznik pa je bilo dosta pometnje i na razglasima su stalno javljali da do nekih delova Japana neće biti prevoza, mi smo svoju kartu uspeli da obezbedimo u Kjotu. 

Kako smo bili umorni od puta nismo imali volje da šetamo do plaže u Šin Fuđiju gde smo bili smešteni bez obzira što smo bili na odličnoj lokaciji. Otišli smo do Meka. A kasnije smo probali meron float, piće po uzoru na koka kolino dizajnirano piće gde se u gazirani napitak ubaci kugla sladoleda uglavnom od vanile ili soft serve tečni sladoled. Mislila sam da će biti meh ali mi se piće na kraju dopalo. 

U tržnom centru u blizini je bilo stvarno svačega: i kupovnih jela i raznih sitnica i torbica. Tu sam kupila torbicu, jer nisam nosila torbicu u Japan nego ceger, jer uvek u svakoj državi koju posetim kupim suvenir torbicu, pored svih ostalih suvenira, obavezno u svakoj državi kupim torbu. Kupila sam je poslednjeg dana u Japanu, odnosno pretposlednjeg. Bila je to neka torbica kao za pasoš i telefon, brenda Miffy, to je neki kolaborejšen koji se prodavao u 7/11-u. Bila mi je mnogo slatka i oko 2000 dinara, hvala konvinijent storu.

I onda smo gledali šta bismo mogli da radimo, da li da idemo preko jezera da vidimo Fuđi, da li da idemo u zoovrt. Čula sam da je preskup, plus nam je trebalo 2-3 sata da dođemo do njega, i baš je bilo nekako preterano, a takođe je bilo na toj stanici gde smo mi, odmah preko puta u hotelu, unutra je bilo dosta suvenirnica, marketi bio tu još jedan pečat koji sam sakupljala.

Sledećeg dana se razvedrilo, videli smo iz hotela pogled na Fuđi, on je bio udaljen od nas nekih, dosta, onako, rećemo sat i po vožnje.

Tu nas je dočekao vozač autobusa koji bio vrlo prijatan. Oba autobusa, pošto smo kao prvo presedali do glavne stanice Fuđi, pa odatle išli nekim dodatnim prevozom i odatle smo u međuvremenu saznali da tu u okolini ima neki šoping kvart, više ulica, gde ima raznih prodavnica.

Prvo smo ušli u prodavnicu za šivenje koja nudi ručno pravljene drvene japanske papuče. Cene su bile malo jače jer je to stvarno nešto kvalitetnije i svečanije, nisu bile baš turističke cene kao suveniri, nego baš ono elegantne i lepo urađene, ali nismo ušli u radnju, već smo samo gledali cene za taj šiveći materijal i za aksesore, i izašli smo. Onda smo prodržili do prodavnice igračaka, gde je rečeno da ima japanski šah, šogi i tu smo uzeli šogi, koji smo tražali godinama. 

Imam jednu anegdotu za šogi. 

Jednom kada smo bili u Češkoj otišli smo u radnju u kojoj se rezbari apsolutno sve, od šaha do šoljica, apsolutno svega ima od drveta. Tamo smo pitali za šogi. Prodavačica se zbunila i pitala nas šta je šogi? Ja joj kažem „chess“ I ona kao „Čes? šta? Chek Republic?“ 😀

I mi razmišljamo kako je moguće da ne razumeš. I ja kao pokušavam sa „Šah, šah“,  i ona kao: „a šah, nemamo šah“ i ja kao srpski razume, ali engleski ne, dobro, sjajno, u redu, hvala i to je to A eto to je bio neka naša dogodovština u traženju šogija i onda smo u Japanu konačno našli, ajde da kažemo, u zabačenom delu u gradiću Fuđi, glavne stanice u Fuđiju.

Zatim smo konačno dočekali bus, iskomunicirali sa vozačima autobusa i on nam je objasnio na koliko često ide bus u povratku, kao jer ne postoje dostupne informacije okačene, jer su uglavnom ljudi idu sa vodičima i onda je on meni prišao i sve mi objasnio. Bus ide na četrdeset minuta ili šta mi je već rekao, tu i tu čekate, bio je vrlo prijatan jer je vidio da razumem japanski, malo se mučim u pričanju, ali sam razumela, kao, šta je on meni pričao i onda on meni prišao na zadnje sedište i onda meni sve ispričao. I ja kao, vau, dobro… I onda smo mi išli na vodopade Širaita, to nam je bila ta ekskurzija koju smo izabrali, ispostavilo da je to voda koja se otopi sa planine, pošto je to bio august, ajmo reći negde oko 10-12. augusta, to je voda koja se otopi sa vrha Fuđija i pretvara se u taj vodopad. Jedan je više izvor, voda je vrlo ledena i dozvoljeno je da se silazi u vodu, odnosno da se penje niz kamenje i da se slika što turisti i rade. Bilo je zapravo dosta Tajlanđana retko je bilo Japanaca, bile su tu neke suvenirnice, ali to je u suštini to.

Ništa, par fotki pogled i to je to. Malo smo se pentrali po tim kamenčugama da vidimo kakva je voda i da se slikamo i da napravimo neke fotkice. Nismo išli duž izvora, pošto i to je mogućnost. Međutim, ja mislim da je nešto bilo dva ili pet kilometara da je bilo do kraja, pa onda ja sam rekla ja stvarno ne planiram da se provočim kroz šumu toliko, pa smo se vratili nazad.


Preporuke i napomene sa puta u Japan

Saabisu! Organizacija puta, plaćanje i menjanje novca u Japanu

Što se organizacije i plaćanja unapred tiče, mnogi japanski sajtovi nisu verifikovani u Evropi, nisu antifrod i to, tako da sam imala problem, nisam mogla da platim i da realizujem kupovinu, bez obzira da li sam koristila visa ili mastercard kartice, nisam mogla da platim dosta stvari ili mi je naplaćeno dvaput u smislu naplaćeno mi je i rezervisan je isti iznos. A ja kako plaćam iznos od 14.000 dinara za dve karte za Diznilend meni je to izašlo puno, a taj rezervisan novac bi mi vratili ne za 24h nego tek za 30 dana, tako da je to bio problem za kupovinu karata unapred. Uspeli smo da rezervišemo unapred iz više pokušaja kombo ticket za čuveni vizuelni muzej TeamLabs u kombinaciji sa kartama za penjanje na toranj SkyTree.

Inače, na kraju smo rešili da kupimo jene u Srbiji, uglavnom se kontaktiraju menjačnice tražite koliko želite da kupite jena i čekate da ih oni nabave. Generalno je potrebno da se organizujete i spremite da izdvojite dosta novca za prevoz.

Generalno menjanje para u Japanu može biti problem u nekim menjačnicama i bankama, Anja i Srđan su na kraju kada im je trebalo nešto novca otišli u 7/11 i preko kartice podigli novac. I na kraju novac koji su poneli u devizama nisu uspeli da promene u Nagoji, što je mali grad koji nema toliku fluktuaciju turista. U Tokiju recimo nije problem zameniti novac u menjačnicama.  

Anjine preporuke i nepreporuke restorana i hrane u Japanu

Prva preporuka je japanski parfe (parfait) cena je oko 2500 jena (20 evra). Evo linka do hotela gde smo ga jeli.

Zatim restoran u Tokio Sky Tree, Tokyo Solamachi. Preporučujem u ovom restoranu pohovanu krabu i ramen, bilo je odlično. Takođe smo bili u jednom od onih restorana sa robotima u Akihabari koji se meni iskreno nije svideo, od hrane nemaju ništa specijalno, jer je više namenjen za stejk i tako evropsku kuhinju, pastu i ne znam minestrone bukvalno, italijanska hrana ali se Srđanu svidelo. U lancima japanskih supermarketa seven/eleven smo super jeli, odličan odnos cene i kvaliteta, takođe i na onim drvenim kućicama ispred hramova, kada smo isprobavali zalogaje, u suštini nemam nešto specijalno da proeporučim osim ova dva mesta da se sećam. Bili smo u Diznilendu, ali to nije nikakva preporuka što se hrane tiče. Takođe smo jednom bili u Meku, čisto da bismo napravili video i da bismo probali kakav je njihov Mek, Srđan je probao neki samuraj burger, njemu se dopao, ja se ni ne sećam šta sam jela, tako da ja ne mogu da vam preporučim.

Kjoto 

Definitivno imam više preporuka za Kjoto da preporučim, i pozitivnih i negativnih preporuka. Ono što smo zapazili je da ima najviše restorana sa ramenom, gjozama i tako raznim nudlama u ponudi. 

Zanimljivo je to da nigde u prolazu nismo nailazili na suši restorane, pa da ajde sednemo tamo i probamo, tako da smo nekako ostali uskraćeni da probamo suši u Japanu. Takođe je bilo puno mesta sa poslasticama na primer hleb sa dinjom (melonpan), japanske palačinke, voćni parfeji i slično. Ovaj restoran u Kjotu nam je bio blizu hotela i jako je bio dobar.

Takođe smo imali neprijatno iskustvo u nekom malom ramen restoranu, tipa dva sa četri metara na dva sparta. Tu sam se bojala za svoje zdravlje ali je na kraju bilo sve okej. Takođe smo probali školjke i puževe na ražnju u jednom restoranu, bili su dobri, ali nam je malo smetala ta atomesfera netrpeljivosti prema strancima. Sećam se da je bilo jako jeftino za 1300 jena smo jeli sa ukupno četiri pića za nas dvoje. 

Velika preporuka takođe za ukišeljeni neljušteni krastavac koji se prodaje leti, kod Arashijame je.  Čula sam zapravo da o krastavcima pričaju Ameri, i kao pff slušaj Amere od svih stvari u Japanu oni se uhvatili za neki tamo neguljeni hlađeni krastavac. Pojela sam tri krastavca u jednom danu, kao sladoled a bolje od sladoleda. Osvežavajuće, ma kida. Taj krastavac mi je sada večiti krejving.

Ovde smo pojeli najbolji maća sladoled, na drugim mestima mi se nije dopao. 

Ovaj Hjaku-en cheese token hleb je takođe bio super (hleb sa sirom od sto jena) 

Pored je Šiba inu kafe mnogo manje pretrpan (nema nikoga).

Ovo moram da napljujem, kao Starbucks, knockoff preskup, ima obezbedjenje na spratu, tako da ako si 31 min u kaficu da te izbacim da ne smetaš drugima iako ima 59/60 stolica dostupno, Desilo se devojci koja se namestila na stolici gde ima pogled, Japanka, al’ je bila nemo duže vreme pa se svađala sa njima. Kao pa platila sam kavu: – Je l’ rezervisano? – Nije! – Imate li najavljene goste? – Ne. – Pustite me na miru! To je njihov neki lanac ali je tako overrated.

Jeftin karaoke, bili su ljubazni prema nama, malo su bili zbunjeni, ali okej smarali nas da uzmemo piće stalno za koje je bio neograničen refill.

Ovo Srdjan isto preporucuje Špancima, jeste lepo mesto, al’ sam ja procitala da je za parove i mixed bath, po preporukama sa neta, a zapravo se ispostavilo da je odvojeno žensko i muško kupatilo. 

Okonomijaki u Osaki

Ovaj restoran je zaista imao veliku ponudu okonomijakija iz raznih oblasti. Sa račićima, iz Saitame ma svakojakih. Ja više nisam bila raspoložena da eksperimentišem. Tog dana smo se i verili i ne znam gde sve nismo bili, i u palatu i u neku lepu baštu i u akvarijum do šest popodne i onda smo čekali bukvalno dva sata da uđemo u ovaj restoran jer je on jedini bio otvoreno posle osam ili devet, a da nije onako neki takojaki stand u Dotanburiju. Bio je to jedini restoran gde smo mogli da uđemo i sednemo unutra. Iza nekih sedam ljudi iza nas su stavili znak da ne primaju više gostiju to veče, a red je bio bukvalno preko ulice. Bilo je zapravo baš fino u restoranu. Okonomijaki majstor bukvalno pred vama pravi, ili gde mi sečemo pa premštamo, gde Srđanu ispadaju sve nudle iz okonomijakija, po stolu, gde sam ja maltene dobila nervni slom jer nisam jela ništa tog dana od jutra a bilo je već deset uveče. To je bio jedini restoran u kom smo bili u Osaki. 

Pored toga smo sa ovog mesta probali te velike zemičke od mesa koje su bile ogromne. Punjene mesom ili ja sam probala sa nadevom od maka. Ovaj restorančić je bukvalno blizu zamka Osaka, pa smo tu brzo doručkovali pre obilaska po meni najepše građevine na svetu. Evo linka za njih, bile su odlične.


Hvala na čitanju jednog od naših najdužih članaka do sada. Nadamo se da ste uživali, javite nam svoje utiske, slobodno postavite pitanja i dajte sugestije ako ih imate za naše buduće članke o putovanjima u Japan.

Vaš Tagai

Related Articles

Prvi put u Japanu

Goran Kristć, diplomirani japanolog i naš drugar je tokom svog studiranja imao prilike da poseti Japan. Ovog puta pričao je o svom prvom boravku u Japanu, u Osaki, i kako to sve izgleda iz ugla jednog studenta.