Jela koja ne bi trebalo da propustite ako putujete u Japan

Japanska kuhinja – mini vodič

Filet sveže ribe na malo kuvanog pirinča prva asocijacija na japansku kuhinju. Postoji više restorana koji služe suši u Beogradu, a jede se u svakom ćošku sveta. Ako ste baš za suši potražite porciju ćirašizušija, fileti više vrsta sveže ribe na pirinču ili tanjir svežih sašimi fileta. Probajte da odete ujutro do najveće riblje tržnice na svetu Cukiđi (jap. tsukiji) i tamo okusite najsvežiji komad tune. A ako ste hrabri probajte neki riblji file ili sveže plodove mora koje do sada niste imali prilike, izbor je zadivljujuć. Onim najhrabrijim prepuštamo da probaju filet ribe fugu, najotrovnije ribe – najveći delikates kojem Japanci ne mogu da odole. Ako ne jedete meso probajte inarizuši (jap. inarizushi) što je u dubokom ulju pohovana rolnica pirinča sa mariniranim tofuom (sirom od soje). Suši je super, ali ako idete u Japan trebalo bi da probate još gurmanluka koji nisu suši.

Pokušaćemo zato da vam približimo japansku kuhinju i pomognemo turistima koji žele da probaju najrazličitije ukuse Japana. Ovde ćemo navesti neka jela koja smatramo da treba da se nađu na vašem spisku. Svakako ćete imati veću listu jela koja želite da probate ako ovaj tekst pročitate do kraja. Takođe smo pripremili mali bonton za japanskom trpezom tj. kako da ne budete „najgori“ turista. Japanci mnogo cene kada poštujete njihove lokalne običaje i kulturu konzumiranja hrane. Bonus, jedno od najjednostavnijih jela koje bukvalno možete napraviti kod kuće za manje od pola sata, recept koji redovno spremam svojoj porodici.

Moram da naglasim da nisam profesionalni kuvar, ali imam staž u kuhinji i da sam veliki gurman, pa volim da isprobavam recepte iz svih krajeva sveta. Ovaj moj mali doprinos pre svega iz ugla japanologa ali i gurmana, jer sam pre svega sa kulturološke strane želela da vam približim japansku kuhinju, ali tako da shvatite raznovrsnost novih ukusa koje ćete imati priliku da probate. Verujte mi na reč da je ovo samo delić onoga što možete okusiti sa bogatog menija japanskih ostrva. Verovatno vam je već jasno da ćete čitanjem ovog blog posta više puta ogladneti, pa vas unapred upozoravamo da će biti fotografija koje izazivaju vodu na usta.

Pa da krenemo:

Ramen

Najpoznatija supa na svetu

Možda ste već znali, ali supa ramen nije iz Japana već iz Kine. Tek pre stotinjak godina došao je u Japan. Postao je popularan oko 1910. i od tada mu popularnost ne opada zahvaljujući tome spada u najzastupljeniju hranu u Japanu. Jedna od najčešće viđanih obroka u animiranim filmovima koje ćemo spominjati malo kasnije. Ako Nindža kornjače jedu picu, Naruto jede ramen.

Japanski ramen je autentičan i izdvaja se po brotu koji se dobija dugim krčkanjem svinjskih ili pilećih kostiju na tihoj vatri. Supa se procedi i u nju se naknadno dodaju nudle i topinzi. Najčešći topinzi su ađicuke tamago, kuvano jaje koje je odsedelo u sosu od soje, začinima, mirinu (pirinčano vino za kuvanje) i sakeu, ili u sosu u kom je napravljena svinjetina ćašu (jap. chashu), deblje rezano parče rolovane svinjetine koja je jedan od najprepoznatljivijih topinga ove supe, seckani listići mladog luka i nori alga.

Svaki kraj u Japanu ima svoj set topinga i ponosan je i kune se da je njihov set najbolji. Svaki sastojak se sa pažnjom gradi u savršeno izbalansiranu činiju savršenstva. Dobar poznavalac ramena će vam reći da su pored ukusa važne i teksture svakog od sastojaka. Pomislite na savršeno skuvane nudle, savršeno kuvano i začinjeno jaje, sa pažnjom spremljen komad svinjetine na vrhu i vrelu supu koja se kuvala preko deset sati kako bi dobila savršenu konzistenciju.

Postoji više vrsta ramena, na bazi miso supe iz Saporoa na Hokaidu. Saporo je grad koji se kune u svoj recept za ramen, zovu ga i gradom ramena. Zatim sa dodatkom sakea, pa pileći, svinjski, sa kovrdžavim nudlama, tanjim nudlama… izbor je ogroman. Što se nudli tiče u Japanu one imaju tradiciju dugu 700 godina, ramen oko 100, pa je kako kažu, njegova popularnost i dalje u usponu.

?Mali savet – kada jedete ramen ili bilo kakve nudle u supi, koristite kašiku da je popijete. Srkanje nije nekulturno, zapravo je poželjno jer je ramen najukusniji kad se jede odmah vreo i dok se nudle ne natope. Tako da ne morate da brinete. Kažu da kada dobijete činiju ovog savršenstva treba malo da promešate nudle, zatim kašikom probate brot i onda nastavite da jedete nudle i srčete supu. Stavite na listu da probate ramen kada ste u Japanu jer će vam posle biti žao ako niste. U podzemlju ispod tokijske stanice postoji „Ulica ramena“ gde u nizu ima na desetine restorana specijalizovanih za ramen. Prepoznaćete je po natpisima i plastičnim maketama, automatima na kojima su slike ove supe i po redovima u kojima strpljivo stoje gladne mušterije. Ovakvih turističkih atrakcija ima širom Japana, tako da verujem da ćete imati mnogo prilika da probate ovo jelo.

Najčešće u ovim restoranima poručujete i plaćate preko automata na čijim tipkama je nacrtana supa i piše koliko košta, a pošto platite konobar vam na sto donese supu koju ste odabrali. Takođe se povremeno organizuju okupljanja na otvorenom gde se služi ova supa, kao kod nas sabori, roštiljijade i slične manifestacije.

Soba – autentično japanski ukus

Preko 700 godina tradicije

Nudle soba imaju vrlo dugu tradiciju u Japanu, čak preko 700 godina. Prave se od heljdinog brašna i imaju posebno mesto na japanskoj trpezi. Pored ramena koji poslednjih decenija zauzima najpopularnije mesto na menijima, u ovoj zemlji nudle soba su nekako staromodne a dobre, što bi Englezi rekli „old gold“. Kad smo kod zlata, smatra se da će onaj ko uoči Nove godine jede baš ova reznaca imati uspešnu godinu. Ovo verovanje se odomaćilo zato što su rudari nekada davno koristili valjuške od ovog testa da pokupe sitno grumenje i opiljke zlata, pa je tako nastalo verovanje da će zlato da se „lepi“ za one koji jedu ove nudle baš za Novu godinu.

Naime Japanci su ponosni na ovo jelo i jedu ga u svim mogućim prilikama, preko leta jedu zarusoba ohlađena rezanca sa hladnim sosom pored za umakanje, tokom zime u toploj supi za koju imaju mnogo varijanti. Majstori koji su usavršili zanat za pravljenje sobe kažu da mora brzo da se „radi“ sa testom jer heljdino brašno ne voli toplotu, a obrada rukom ga već dovoljno zagreje. Kada se pravi soba prvo se kuva nekoliko minuta u vodi, zatim se ispere u ledenoj vodi kako bi se zaustavilo kuvanje i zadržala željena tekstura.

Pored raznih tipova brota u kombinaciji sa povrćem i vrstama ribe i mesa postoji jelo po imenu jakisoba (jap. yakisoba) koje nije baš u rangu najzdravijih jela, u prevodu bismo mogli da kažemo „pečena soba“. Reč je o obroku iz tiganja, gde se soba pomeša sa fino dinstanim kineskim kupusom i pilećim batakom u sosu od soje i pri kraju kuvanja se dodaju kuvane nudle soba. Kada se servira u tanjir preko se doda slatko slani sos terijaki na bazi sosa od soje i prelije sa malo majoneza.

Dostava u Japanu postoji još od 17. veka, a služba dostavlja hranu biciklom, ponekad rikšom ili peške. Danas jedan od majstora za dostavljanje hrane može da ponese i balansira čak 40 kilograma uredno spakovanih soba porcija na poslužavniku na jednom ramenu i balansira na biciklu bez po muke do onoga koji je naručio hranu. Ovaj majstor se bavi dostavom čak četrdeset godina.

Jakitori

(not vegan alley)

Jakitori su tipičan japanski ražnjići od mesa koji se mariniraju u specijalnoim marinadama. Vrlo je popularan u japanskim kafanama, izakajama (jap. izakaya), možemo reći birtijama, koje su vrlo popularne među biznismenima i turistima. Skromnijeg izgleda, to su pre skromne barakice gde kružni šank zauzima veći deo prostora u kome je šef koji direktno služi svoje goste oko šanka. Još jedan tipično japanski ugođaj. Ovakav prostor omogućava alkoholom zagrejanim gostima da se zbliže i razgovaraju međusobno dok jedu autentičnu japansku hranu. Golden gaj u delu Šinđukua, poslovnom centru Tokija, ima preko dvesta ovakvih kafanica. Na ovakvim mestima se obično služi najbolji jakitori. Ovaj, nazovimo ga „japanski roštilj“, se pravi od raznih vrsta mesa i iznutrica od kojih se svaka marinira na poseban način, a zatim peče na japanskim specifičnim roštiljima. Baš te marinade na bazi sosa od soje i drugih daju posebnu notu i ukus roštilju, a svaki šef ima svoju specijalnu marinadu i „tajni sastojak“. Uz ovakve zalogaje se najbolje slaže i najčešće služi lager hladno pivo. „Sumimasen, biiru wo futacu kudasai“ u prevodu „Moliću, dva piva“. 🙂 (možete zabeležiti u korisne fraze za putovanje)

Postoji anegdota koja se često provlači kroz japansku kinematografiju kada turisti odu na ovako autentično mesto i kada dobiju porciju savršeno pečenog i začinjenog mesa, u marinadi za koju se vekovima unazad čuvaju tajni recepti. Neiskusni turisti traže kečap i senf kako bi umočili savršeno izbalansirani komad mesa koji izaziva umami. Ovako nešto je apsolutno nedopustivo. U ovakvim kliše momentima majstor za roštiljem dobija napad besa i krene da tera iz kafane nedužne turiste koji ne shvataju šta ih je snašlo.

Ako budete u prilici da je u ponudi čuvena japanska govedina, Kobe vagju (jap. wagyu) ili govedina iz grada Kobe dajte sebi oduška i probajte ovaj specijalitet.

Tempura

Japanski „slatki greh“

Kažu da su Japanci ovo jelo preuzeli od portugalskih moreplovaca kao i kolač kasutera o kom smo već pisali. Međutim, došlo je zapravo mnogo ranije, pre oko 1000 godina iz Kine u obliku kineskih punjenih zemički, kako ih Japanci zovu togaši, koje se prže u dubokom ulju. Prženje u dubokom ulju je stiglo iz Kine. A kako već ima dugu tradiciju, tempura je imala razne varijacije. Ono što je stiglo iz Portugala u 16. veku je začinjavanje poha za tempuru.

Tempura je, najprostije rečeno, pohovano povrće i morski plodovi na japanski način, dok pohovano meso ne spada u ovu kategoriju. Na izgled jednostavno, ali tu je i zamka jer da biste napravili tempuru koja izaziva umami (japanski šesti ukus, onaj što vam izmami veliko mmmmmmm kada pojedete ili popijete prvi zalogaj) morate biti majstor za temperaturu ulja na kojoj se pravi. Kažu da majstori za tempuru znaju tačno da procene temperaturu ulja kada ubace nekoliko kapi poha u duboki gvozdeni tiganj u kom se tempura peče, kao što dobar pekar zna da raspozna razliku između mekog i tvrdog brašna pod svojim prstima.

Dobro spremljena tempura mora da bude hrskava spolja, a povrće ili riba unutra blago skuvani, nikako prekuvani. Poh se pravi samo od brašna, jaja i vode i ne dodaju se začini što je razlika od pohovane hrane koja je došla iz Evrope sa Portugalskim misionarima. Tako da se baš u 16. veku tempura pod uticajem Zapada jela sa začinjenim pohom. Međutim, pravi japanski način je bez začina jer se tako ističe prirodni ukus povrća ili ribe koju jedete, što je autentično japanski manir, sezonski u skladu sa prirodom. U zavisnosti od godišnjih doba jedu se druge vrste ribe i povrća. Uz tempuru se zato služi umak od soje, pirinčanog vina i soli u koji se još doda sitno rendani daikon, japanska bela repa, kako bi osvežio i uravnotežio hranu pohovanu u dubokom ulju. Ponekad se služi samo so za umakanje kako bi se istakao sezonski miris i ukus spremljenog povrća i morskih plodova.

Tempura je najukusnija kada se odmah posluži kao i recimo pomfri (je l’ da?). U periodu Edo (1603-1867) kada je zemlja bila u periodu mira i kada je japanska kuhinja postala raznovrsnija i bogatija u gradu Edo (nekadašnji naziv za Tokio) gde je bio smešten šogunat Tokugava bilo je tezgi sa hranom kao i onih sa vrućom tempurom gde biste došli i s nogu uživali u svojoj porciji hrskavih zalogaja.

Danas postoje restorani koji služe isključivo tempuru, ima onih koji su ekskluzivni i skupi. Neke od njih možete naći u delovima Tokija, Ginzi i Akasaki. Takođe postoje restorani sa pristupačnijim cenama koje može da priušti svačiji džep. Ono što je sigurno je da Japanci uživaju u tempuri, a i stranci koji dođu u Japan. Čarli Čaplin je obožavao tempuru i kažu da je svaki put odlazio u restorane specijalizovane za tempuru kad god bi posetio Japan. Danas tempuru možete pojesti uz pirinač što se zove tendon, ili u supi sa rezancima od heljde (jap. soba) za koju god varijantu se odlučite probajte tempuru u Japanu i vidite da li će Vas oboriti s nogu.

Okonomijaki – iz Hirošime ili iz Osake?

Japanska pica – heroj postratnih generacija

Selimo se u Hirošimu da pojasnimo šta je to japanska pica. Okonimijaki je jelo koje je nastalo tokom ere Šova (1926-1989) tj. posle Drugog svetskog rata. Kada se prevede znači „volim ono što pečem“, ovo jelo je uveseljavalo japanski narod u godinama posleratnog oporavka, u doba siromaštva i teškog rada. Zbog kompleksnosti daje eksploziju ukusa, pa je postalo među omiljenim jelima meštanima. Kažu da je izazivao osmeh na lice ljudima posle celodnevnog rada na oporavku države.

Najpopularniji okonomjaki je iz Hirošime, ali večiti je rival i borac za prvo mesto sa onim iz Osake, gastronomskog giganta. Mudra latinska izreka kaže da o ukusima ne treba raspravljati, ali dozvolite nam zato da vam malo opišemo proces pravljenja. Peče se na velikoj limenoj zagrejanoj plotni pred vama. Kuvar prvo na plotnu sipa ređe testo baš kao ono za palačinke, zatim preko nabaci debeli sloj fino naseckanog kupusa kao za najfiniju kupus salatu. Zatim odozgo stavi dva velika režnja slanine, pa na plotnu razbije dva jaja preko kojih okrene pripremljenu gomilu na strani gde je slanina. Koristi se vrsta špakle za okretanje. Dok se to fino krčka desetak minuta, kuvar zasebno na plotnu stavi gomilicu nudli koje se proprže i premažu slasnim terijaki sosom (na bazi sosa od soje, šećera i japanskom vina za kuvanje, mirin) i na kraju pospe fino seckanim sušenim peršunom ili sezonskim mladim lukom. Na vrh se doda i malo japanskog majoneza. Ovo je opis okonomijakija iz Hirošime, karakterističan je po zasebnim slojevima kao što ste mogli da primetite.

Varzija iz Osake je jednoslojna i u sam puter se ubacuju meso ili morski polodovi i povrće, pa se sve zajedno ispeče, i nema ovog posebnog sloja sa nudlama. Kao što rekosmo, o tome koji od ova dva je bolji mišljenja su podeljena. Ako posećujete ove gradove trebalo bi da probate ove autentične ukuse i sami prosudite koji je od ova dva bolji.

Japanska kuvana hrana

Sukijaki, šabu šabu i oden – japanska variva

Kada budete već nekoliko dana budete u obilasku japanskih znamenitosti sigurno će vam prijati da se okrepite vrućim loncem, kako to Japanci kažu nabemno, kuvanim jelom koja se služe u vrelom loncu ispred vas. Japanci imaju sjajan izbor evo nekoliko primera. Postoje restorani u kojima možete sami da pripremate ovakva jela što može da bude vrlo zabavno, najčešće se jedu preko zime.

Sukijaki – vrući lonac – obrok koji greje dušu

Obično se sastoji od bujona koji se sprema od mirina (sake za kuvanje), sosa od soje i šećera.Uobičajeni sastojci su negi tj. japanski praziluk, tofu sir od soje, zatim tanko isečeni paričići govedine nudle  i prečurke šitake, kojih ima na našim pijacama.

Jede se tako što zamutite živo jaje u posudicu pa odaberite iz posude u kojoj se krčka parče mesa ili povrće, umočite u razmućeno jaje i tako pojedete. Šabu šabu je malo skuplja varijanta ovog variva vrlo je popularan da se jede u velikom društvu uz malo drugačiji konbu brot sa raznim sosovima za umakanje. Naziv jela inače onomatopeja predstavlja zvuk mešanja hrane u loncu pa sam naziv priziva pozitivne asocijacije.

Oden – prefinjeno japansko varivo – autentično

Kada smo kod fine izbalansirane hrane jedna od autentičnih japanskih zalogaja je varivo oden. Oden je jednostavno marinirano kuvano povrće u laganom ribljem brotu na bazi ribljeg sosa. Jednostavno kuvano povrće, krčka se celo na vrlo tihoj vatri sa velikom pažnjom. Možete nabasati na najprefinjenije specijalizovane restorane gde se prodaje samo ova supa od najraznovrsnijeg kuvanog povrća, jaja i tofua, a možete ga kupiti i u čuvenim japanskim komercijalnim marketima SevenEleven, Family Mart i sličnim mestima.

Oden morate probati ako vam se pruži prilika jer je esencija japanske kuhinje, laki prozirni riblji brot, komadi celog povrća ili ribljih filea, izbalansiran svež okrepljujući obrok, a boga mi i lep na oko.

Kjo-kaiseki ili rjokan rjori

Autentično do daske

Kada smo već kod fine hrane hajde da malo objasnimo i fine zalogaje kaiseki. Ova hrana prvenstveno namenjena starijima priprema se sa posebnom pažnjom. Služi se u tradicionalnim i otmenim japanskim hotelima (jap. rjokan) uobičajeno u sklopu kompleksa sa onsenom, japanskom termalnom banjom. Vekovima duga tradicija banjskog turizma radi opuštanja i relaksacije podrazumeva i lagane okrepljujuće zalogaje. Uz ovakve meditativne trenutke odlično se slažu autentični japanski zalogaji kaiseki. Karakteriše ih to što besprekorno prate godišnje doba u kojim se služe i male porcije. Male porcije su jedna od prepoznatljivih karakteristika japanske kuhinje. Puno malih obroka serviranih prekrasno u savršene aranžmane, raznovrsne male porcije do savršenstva izbalansiranih zalogaja koji izazivaju umami uzdahe. Za ovakav tretman je potrebno odvojiti malo više novca, ali užitak i otmenost ovakvih zalogaja neće vas ostaviti ravnodušnim. Prefiks kjo iz naslova nije tu bez razloga, predstavlja „kjo“ od Kjoto, pa bi onaj baš poseban kaiseki bio iz Kjotoa. Verujem da neće puno razmišljati o tome gde biste potražili ovakve zalogaje, nego baš u Kjotou gde ima mnogo restorana 🙂

Donburi

Činija sa kuvanim pirinčem – meši gohan

DONBURI  činija sa pirinčem sa topingom preko. Postoji mnogo vrsta donburija, a mi ćemo pomenuti one najpoznatije. Jelo je nastalo u 17. veku u periodu Edo kada je kulinarstvo u Japanu počelo da cveta. Neko se dosetio da jegulju (jap. unagi) sa roštilja stavi preko sveže kuvanog pirinča u okrugloj činiji što se može proglasiti prvim domburijem. Jelo je postalo neverovatno popularno. Sledeći se na listi popularnosti našao tendon ili kuvani pirinač sa tempurom.

Zatim ojakodon, oja znači roditelj, a ko dete, misli se na piletinu koja je fino obavijena jajetom koje se skuvalo tek toliko da belance očvrsne, a žumance bude približno rovito što daje tu mekanu strukturu oko piletine. Veoma popularna hrana za utehu posle napornog radnog dana.

Zbog praktičnosti raznovrsnosti i hranljivosti donburi ne manjka sa popularnošću na meniju svako nedeljnog obroka na japanskoj trpezi Recimo korokedon je moderna varijacija, kroketi sa mesom, valjuške od pire krompira pržene u dubokom ulju veoma su popularna i pristupačna ulična hrana koje isto tako možete da prebacite preko kuvanog pirinča.

Od 18. veka kada je u Japanu opet bilo dozvoljeno konzumiranje govedine pojavio se gjudon (jap. gju govedina) i otada je među najčešćim izborom činije sa pirinčom.

Ekiben – lanč boks sa železničke stanice

Donburi i ekiben, eki su dva velika fenomena japanske kuhinje, a povezuje ih dve autentično japanske stvari – meši gohan tj. kuvani pirinač i praktičnost, pa su čest izbor kao ručak u Japanu.

Ako ste već ljubitelji japanske hrane znate da su Japanci poznati po lanč paketima (jap. bentobako) u kojima serviraju potpuno izbalansirane i ozbiljne obroke. Domišljate i vredne japanske domaćice briljiraju u ovakvim kućnim projektima tako da ponekad nad ručkom iz kutije za svoju porodicu provedu i po sat vremena ujutru. Japanci u lakiranim svečanim kutijama prave cele gozbe kao što je oseći rjori, hrana za posebne prilike i Novu Godinu o kojoj smo pisali ovde.

Ekiben su posebni bento bako lanč paketi koji se prodaju širom Japana na železničkim stanicama. Svaka veća stanica ima svoj ekiben karakterističan po specijalitetima iz svog kraja. Izbor je šarolik i bogat, cene su po kutiji malo jače ali svaki zalogaj i komad hrane je sa posebnom pažnjom napravljen.

Tako da ako putujete čuvenim šinkansenom u drugi kraj Japana, recimo iz Tokija u Kjoto, i rezervisali ste na vreme sedište sa strane gde će se pojaviti veličanstvena planina Fuđi i na nekoliko minuta vas ostaviti bez teksta svojom lepotom, kupite i ekiben i uživajte u savršeno izbalansiranom i ukusnom obroku, vreme će vam proleteti i imaćete u svom turističkom iskustvu još jedan autentično japanski manir. Verovatno će još neki saroriman u odelu sa kockastom tašnom uživati u momentima tišine u vozu pred neki važan sastanak takođe uz fine zalogaje iz ekibena.

Streetfood corner – koroke, takojaki kuglice

Mnogi ljudi su u strahu da bi u Japanu ostali gladni. Verujte na reč da imate najraličitiji izbor hrane. Kroket od krompira pržen u dubokom ulju sa mlevenom govedinom, jakitori ražnjići ali i kuglice takojaki (jap. takoyaki) sa mesom hobotnice možete videti ispred svake veće zanmenitosti u gradu. Pored grickalica od pirinča senbe koje morate probati i sladoleda sa maća čajem, crnim susamom (jap.goma) ili crvenim pasuljem, što su tradicionalni ukusi.

Ispred svakog hrama ili velike znamenitosti načičkani stoje poređani štandovi sa hranom koji nude širok izbor brze hrane koje možete pojesti s nogu i okrepiti se za dalje turističke pobede. U Japanu nećete ostati gladni, ali vrlo lako se možete vratiti sa par kilograma viška. Ups.

Sanšoku – tri jela

Vrsta donburija – recept

Da li ste znali da svoj savršeni japanski ručak možete da spremite vrlo brzo. Hajde da savladamo osnove kuvanja tako što ćemo naučiti kako da pripremimo savršeni japanski pirinač koji oni jedu uz skoro svaki obrok – gohan. Ako nemate kuvalo za pirinač koristićemo tradicionalne mere. Japanci koji žive u Srbiji kažu da je najpribližniji japanskom naš kočanski pirinač. Gnjecavost i oblo zrno brzo se raskuvaju u vodi.

Priprema kuvanog pirinča na japanski način ili gohan:

Šolju pirinča dobro isperite u hladnoj vodi dodajte isto toliko vode, razmera je 1:1 poklopite šerpicu kuvajte do ključanja. Kada proključa, isključite ringlu i ostavite na njoj pirinač tako poklopljen, nikako ne otvarajte poklopac. Pirinač je gotov za pola sata, tada možete da otvorite poklopac i probate svoj savršeno pipremljeni beli pirinač koji može da stoji nekoliko dana u frižideru

Priprema topinga sanšoku, koji idu preko pirinča za 4 osobe:

Prvi deo

• 350g graška (pakovanje)

Drugi deo

• 500g mešanog mlevenog mesa

Začin za meso:

• 3 kašike sosa od soje,
• 1 kafena đumbira u prahu
• ½ kafene šećera
• 1 kafena sirćeta (ako imate pirinčanog još bolje)

Treći deo:

• 3 jaja
• Soli po ukusu
• Puter za tiganj

Priprema:

Grašak samo skuvate deset minuta u ključaloj vodi i procedite. Meso dobro propržite na tiganju, nije vam potrebno dodatnog ulja jer meso već sadrži masti dodajte začine za meso koje smo gore predložili ali uvek možete dodati sosa od soje ako mislite da je potrebno. Meso treba da bude začinjeno jer će se odlično kombinovati sa pirinčem. Jaja umutite kao za omlet i na malo putera ispecite svoj omlet koji zatim iseckate na trakice.

Serviranje:

Svoj japanski ručak sanšoku (tri jela) servirate na sledeći način: na dono činije sipajte onaj kuvani pirinač malo poravnajte kašikom. Onda na jednu trećinu dodajte kuvani krašak, na jednu pripremljeno začinjeno meso i na treći deo stavite nekoliko trakica jajeta. Jednostavan hranjiv obrok. Javite kako vam se dopalo i da li želite da obradimo još neke jednostavne jaanske recepte.

Bonton za japanskom trpezom

Bonus dodatak za turiste

Nemojte biti kreativni sa štapićima. To je to. Kada naučite kako da hvatate štapićima hranu trudite se da u tim okvirima i ostanete.  Nikako nemojte prenositi hranu štapićima drugoj osobi da prihvati štapićima i nikako nemojte probadati hranu štapićima jer su u Kini i Japanu to pogrebni običaji tako da je iz poštovanja prema precima i vašim domaćinima jedno veliko NE. Takođe nemojte lizati štapiće, nemojte probirati hranu kao ni kružiti štapićima iznad hrane, niti približavati činiju štapićima, sve se to smatra nekulturnim i bahatim. Šta onda da radim sa njima? Jednostavno, uhvatite komad hrane veličine zalogaja i prinesite ustima. Unapred odlučite o tome koji zalogaj želite da uzmete. Ovako ćete izgledati normalno, osim toga pogledajte okolo i vidite kako ostali u restoranu koriste štapiće. Kada zavšite sa jelom, odložite ih pored činije, vrlo često za to imate mali stalak za odlaganje štapića.

Filmovi sa tematikom hrane

Preporuka za film na temu hrane: Samurai Gorume, već smo pisali o ovoj seriji, ukratko, mnogo lepo fotografisane hrane koju japanci jedu za ručak. Simšatični novopečeni penzioner iz Japana vas vodi u svoju avanturu traženja ukusnih zalogaja za ručak. Nikako ne gledajte na prazan stomak. Samo posle rečka ili večere. 🙂

Ametani Kantaro Sweet Tooth Salesman, komedija serija sa ozbiljno dobro predstavljenim tradicionalnim japanskim slatkišima, radnoj etici u Japanu ali i uvrnutom japanskom humoru.

Čuveni oldtimer Tanpopo čiji kratak prilog iz filma vam dajemo ovde. Majstorica ramena u nastajanju, kvalitetna komedija u kojoj mnogo možete naučiti o ramenu koji smo gore nahvalili a boga mi i o radnoj etici u Japanu.

Takođe, kao što rekosmo Uzumaki Naruto jede ramen:

https://www.youtube.com/watch?v=BjMdinK4kJ8

Sukiyaki Western Jango – nije o hrani ali je dobro zakuvana priča o japanskoj istoriji kroz parodiju. Čuvena opevana saga o sukobljavanju dva najveća samurajska klana tokom 12. veka Taire i Minamoto, crvenih i belih. Tragična ljubavna priča i nekoliko urnebesnih preokreta. U dva režisera Tarantino i Takaši Mike.

Neizostavni sjajni dokumentarac Jiro dreams sushi je film o životu jednog od najpoštovanijih i najpoznatijih suši majstora. Điro i njegova životna priča vas neće ostaviti ravnodušnim, saznaćete o tome kako se gradi radna etika i uspešna karijera na japanski način i naravno naučićete mnogo o procesu pravljenja vašeg omiljenog japanskog zalogaja. Prilažemo vam ovde link za ceo film na platformi Netflix.

Predivni serijal Tokijske priče, izašla druga sezona krajem prošle godine, serija na platformi Netflix. Radnja se odigrava u japanskoj kafani koja služi hranu od ponoći do sedam ujutru. Dolaze razni gosti sa raznim životnim pričama i jednu hranu koja im budi razna sećanja i emocije.

Ima još, ali ovde stajemo

Nadamo se da smo vam uspeli približiti japanske zalogaje, tradiciju kuvanja i japansku kuhinju i da sada imate malo bolji uvid. Ako imate bilo kakvih pitanja pišite nam ovde, pratite nas na instagramu @tagai.rs gde nedeljno objavljujemo zanimljive priče iz japanske kulture. Javite nam kako vam je ispao sanšoku i do sledećeg bloga uživajte.

Vaš tim Tagai