fbpx

Kako zaista izgleda reciklaža u Japanu

Kako izgleda reciklaža u Japanu

Reciklaža u Japanu je jedna od glavnih karakteristika ove zemlje. Hteli ne hteli, uvek se povede razgovor o reciklaži kad i ako neko planira da putuje u Japan.

Iz ovog teksta ćete saznati:

  • Kako zapravo izgleda svakodnevna reciklaža u Japanu. Šta se kad baca.
  • O reciklaži u Japanu za početnike – saveti za one koji planiraju na putovanje u Japan
  • Kako se Japanci ophode prema komšijama i turistima koji se ne drže sistema
  • U Japanu nema kanti za smeće ni kontejnera na ulici
  • I još mnogo detalja, pročitajte ceo tekst

Imam dva sagovornika na ovu temu sa lica mesta: Slađanu (32) i Anu (23). Obe žive u Japanu, jedna tamo radi, a jedna je student. Pa da počnemo:

Moja sagovornica je Slađana Đurović (32) diplomirani japanolog. Živi već nekoliko godina u Kavasakiju, japanskom gradu nadomak Tokija. Radi u firmi koja proizvodi i prodaje kimono za svakodnevnu upotrebu (ne one paradne svilene). Kako kaže zadužena je za pravljenje kataloga kao i za komunikaciju sa stranim kupcima.

Reciklaža u Japanu
Sladjana Đurović, naš japanolog, živi i radi u Japanu

Slađini komentari na društvenim mrežama o životu u Japanu su uvek šarmantni i puni humora. Svaki put se slatko nasmejem i ponešto naučim. Slađa iz svake nezgode na koju naiđe napravi dobar status i dobar materijal za priču.

Zbog fobije koje stranci koji se odluče za put u Japan dobijaju od WC šolja sa dugmićima i specifičnosti sistema za reciklažu zamolila sam Slađu da mi malo ispriča o tome kako sve to izgleda na licu mesta tj. kako izgleda reciklaža u Japanu.

Slađina priča

Jel Japan čist?

„Čistiji nego što sam ga zamišljala pre nego što sam došla ovde. Dogodi se da na ulici naletite na bačenu limenku, kesu ili papir.

Međutim, ono što ga razlikuje od Srbije je to što, već nakon par minuta to smeće više neće biti na ulici.

Nisu samo ulice, već i železničke stanice, autobusi, vozovi – sve je čisto.“

Kako je izgledao tvoj prvi susret s reciklažom?

„Imala sam malu uvertiru već u Beogradu kad mi je u posetu došla prijateljica iz Japana.

Pravila je ručak i nakon nekog vremena kad sam ušla u kuhinju sve konzerve i plastične flaše su bile uredno oprane i složene, a ona mi se izvinjavala što ne zna gde da ih baci.

Tada još nisam znala da ću ubrzo početi da živim u Japanu.

Čim sam stigla, sačekalo me isto to, ispiranje ambalaže i nemogućnost bacanja istih kada poželite, već jednom nedeljno danima kada je dozvoljeno da se izbacuje određeni tip smeća.

Pored toga, kada sam prvi put otišla u lokalnu opštinu, prvo što su mi dali su instrukcije o odlaganju smeća.“

Uputstvo za reciklažu u Japanu
Uputstvo za reciklažu na oglasnoj tabli, a ima ga na svakom sajtu opštine i u obliku pamfleta

Šta se ne može reciklirati, a šta se najviše reciklira?

„Najviše se recikliraju papir, PET ambalaža, aluminijum, staklo. U Japanu se dosta materijala potroši na ukrasna pakovanja.

Može vam se desiti da kupite slatkiš koji je upakovan u foliju, kartonsku kutijicu, pa stavljen i u drvenu kutiju. Zapravo, svako od tih pakovanja se da reciklirati.

Ne može da se reciklira smeće koje pravimo svakog dana, ostaci hrane, kao i ambalaža koja je masna ili prljava. Takav otpad se spaljuje. (Od tog pepela se potom prave veštačka ostrva u Japanu).“

Kad su Japanci uveli taj sistem reciklaže?

„Svest o reciklaži u Japanu se probudila pre Olimpijskih igara u Tokiju 1964. Shvatili su da će Japan biti preplavljen turistima. Kao i to da će proizvodnja ambalaže za jednokratnu upotrebu porasti.

Naravno, pored toga su pretpostavljam hteli i da ostave pozitivan utisak na turiste i sportiste, pa su razvili sistem koji je, u malo izmenjenom obliku opstao i do danas.

(Japancima je i sada Olimpijada veliki podstrek da se bave reciklažom. Sada je aktuelna tema suzbijanja pušenja u samom centru. Planira se da u svim oblastima gde će boraviti sportisti biti potpuno zabranjeno pušenje do 2020.)

Japan je prenaseljena zemlja, ubrzo je počelo da ponestaje mesta za odlaganje ostataka od spaljenog smeća.

Jedno od rešenja za prenaseljenost je pravljenje veštačkih ostrva, kao što je Jumenošima (Yumenoshima), ostrvo čije je zemljište zapravo deponija.

Moji prijatelji Japanci kažu da se sećaju da su i pre 40 godina odvajali PET ambalažu od papira ili metala.

Sistem je sada toliko rigorozniji da se ide u detalje, pa se odvojeno bacaju čep, nalepnica i flaša. Tetrapak od mleka se pere i suši.

Ovakav novi sistem je krenuo pre oko 20 godina. Nisu svi delovi Japana počeli sa reciklažom u isto vreme.“

Kako izgleda jedan ciklus reciklaže (nedelja, mesec dana). Na koliko se menja?

„Mislim da se to puno razlikuje u zavisnosti od materijala. Obično se smeće koje se ne može reciklirati odlaže dva puta nedeljno, PET (providne plastične flaše) i aluminijumska ambalaža jednom nedeljno, karton (u mojoj zgradi) jednom mesečno. Potrebno je izneti smeće pre osam ujutru. Kamioni zatim dolaze i odnose smeće, ostavljajući za sobom ono što nije bilo propisano za taj dan.

Pošto se smeće uglavnom odlaže u providnim kesama lako se može videti ukoliko ste izbacili nešto što tu ne pripada. U tim situacijama rizikujete da vaše smeće ne bude odneseno, pa samim tim možete i razbesneti komšije.

Kakav je dalji razvojni put onog što ste bacili, razlikuje se od grada do grada, pa i od distrikta to distrikta.

Na primer: U tim situacijama rizikujete da komunalci ne odnesu vaše smeće, pa tako možete razbesneti komšije.“

Kamioni odnose smeće na reciklažu
Kamioni odnose smeće na reciklažu

Šta ti najviše smeta u sistemu svakodnevne reciklaže? Da li postoje dobre strane?

„Ceo sistem, način na koji funkcioniše i činjenica da se skoro svi drže pravila je nešto što me oduševljava.

Mana, bar u zgradi u kojoj trenutno živim, je to što se smeće iznosi isključivo pre 8 sati pre podne.

Tako da, ukoliko zakasnite, morate da se pomirite sa činjenicom da ćete gledati to isto smeće narednih 7 dana, dve nedelje ili čak ceo mesec.

Stambene zgrade novije gradnje, koje imaju posebne prostorije za odlaganje, imaju malo manje striktan sistem, gde možete izbaciti smeće bilo kad. Međutim, ono će svakako biti odneseno određenog dana, tako da tu postoji strah od nagomilavanja, kao i neprijatnih mirisa.

Ono po čemu se ulice Japana razlikuju od srpskih je i nedostatak, bolje reći potpuno odsustvo, kontejnera i korpi za smeće. Tako da, ukoliko ste rešili da pojedete čokoladicu na ulici, moraćete da ponesete papirić sa sobom kući.“

Koliko je automatizovan (robotizovan) proces reciklaže u Japanu?

„Kao i sve ostalo, automatizovan je skoro potpuno. Ono što mašine ne mogu da urade su tzv. prljavi poslovi. Pa recimo, ukoliko ste rešili da budete buntovnik i bacite prljavu teglu džema sa ostalim staklom, tu teglu će verovatno neko morati da izdvoji i opere umesto vas.

Isto tako je ukoliko bacite plastičnu flašicu sa sve čepom i nalepnicom. Pored razvoženja smeća, sortiranje istog je i dalje posao koji obavljaju ljudi.“

Podeli još neki svoj utisak i daj neki savet budućim putnicima kao žitelj Japana (u kontekstu reciklaže)

„Kao neko ko nije navikao toliko da razmišlja o otpadu i posledicama koje nesistematsko bacanje smeća ostavlja, mogu reći da sam bila malo frustrirana činjenicom da mi je svaka misao kada otvorim oči, ne kafa, već strah od toga da sam zakasnila da iznesem đubre.

Moj savet za sve one koji planiraju da posete Japan je da, pre nego što smisle kako da nadmudre sistem, razmisle o njegovim pozitivnim stranama.“

Anina priča

Ana (23) živi u gradu Saporo na najsevernijem ostrvu Japana Hokaidu. Tamo vredno uči i usavršava japanski jezik kao student na razmeni. Malo sam i sa njom proćaskala na temu o reciklaži.

Reciklaža u Japanu
Divan horizont grada Saporo na najsevernijem ostrvu Japana, Hokaidu

Ana je dala neke od primera iz svog života. Kako to reciklaža u Japanu utiče na njen studentski život. Kako je Ana jedno napisala. Prvi sastanak koji smo imali u studentskom domu bio je sa upravnicom doma na temu reciklaže. Svi smo dobili raspored kojim se danim šta reciklira.

Možeš li da mi kažeš nešto o reciklaži u Japanu iz ugla jednog studenta. Šta ti se sviđa a šta ti je naporno i teško.

„Inače što se tiče đubreta, mislim da je reciklaža divna stvar. Kada se ne preteruje kao što to rade ljudi ovde. Razmišljam kako je plastika kako god da okreneš I nikad mi neće biti jasno zašto omot i čep (I onaj prsten od čepa) od flaše idu u odvojeno đubre od same flaše. Elem, navikne se čovek. Bilo bi divno da svaki dan možeš da izneseš sve đubre koje napraviš u pet različitih kontejnera. U suprotnom, đubre ti na neki način diktira način života. Na primer, ja ću kuvati ponedeljkom I četvrtkom jer su utorkom i petkom 燃えるゴミ(đubre koje se spaljuje). Ako kuvam tim danima onda će sav kuhinjski otpad da stoji u mojoj sobi do dana iznošenja. Isto tako je i za konzerviranu hranu.

Nema veze što sam neopisivo umorna, ja ću se naterati da kuvam, u suprotnom nemam šta da jedem. 😉 Ja sad živim u međunarodnom domu i ima puno stranaca tu. Neki od njih ne razvrstavaju đubre uopšte, pa je uprava doma donela neke mere. Na primer, pišemo broj sobe na kesama, čuvar svakog jutra gleda kese da vidi da li je đubre u redu itd. itd.

Nekako mi to više smeta od samog sortiranja. Iskreno, to cimanje i proveravanje. Ja sam se navikla, drugačije i ne možeš.“

Šta sve spada u sagorivo đubre? I gde odvajaš one omote od čokolade koji su pola papir pola celofan?

„Sagorivo đubre, mada ga ja zovem paljivo đubre iz meni nepoznatih razloga, to je kuhinjski otpad, ono što ostane od kuvanja. Zatim obuća, odeća, ulošci maramice, alu folija. U suštini sve što ne može da se ispere i sve što sakuplja bakterije.

Celofan ide u plastiku, papir ide u papir.“

Da li razmišljaš dok kupuješ proizvode i da to utiče na tvoj izbor? Tipa kupiću ovaj kolač jer je upakovan samo u celofan?

„Pa, i ne baš. Jar Japanci generalno imaju problem sa preteranim pakovanjem hrane. Na primer, Pocky. Papirna kutija, a unutra dve manje plastične kese sa grisinama.“

Reciklaža u Japanu
Pakovanje popularnih Pocky štapića

A utorkom i četvrtkom se sakpuljaju plastike?

„Ne ne, sve što je za reciklažu iznosi se jednom nedeljno tokom radne nedelje. Dan zavisi od Opštine u kojoj živiš. Samo se prljavo đubre iznosi dva puta nedeljno (sagorivo đubre). Dva puta mesečno se iznosi papir, jednom mesečno đubre koje ne može da se ubroji ni u jednu drugu kategoriju. Pa primer, karton, baterije itd.“

Koliko ti je vremena trebalo da se navikneš da ti ne bude stresno da recikliraš?

„Navikla sam relativno brzo, od samog starta sam počela da odvajam. Sad mi je prosto prešlo u naviku.“

Za nas je ovakavo recikliranje daleka budućnost…futurizam…

„Slažem se da smo ekološki nesvesni kao nacija, ali mislim da Japanci svakako preteruju. Mislim da je u Nemačkoj to super rešeno. U Japanu bi bilo idealno da imaš odvojene kontejnere za reciklažu, pa da možeš da izneseš kad hoćeš.“

Zaključak – Srbija naspram Japana – jedan mali Slađanin osvrt

„Potpuno sam svesna da je potrebno mnogo vremena i novca da jedan ovakav sistem krene da funkcioniše u jednoj zemlji.

U Srbiji, međutim, niko od vas ne očekuje da operete masnu konzervu, niti da izbacite kartonsku kutiju prvog ponedeljka prestupne godine, ali nekako je, i pored korpi za smeće na svakom koraku, uvek više smeća van njih.

Iskreno, ne znam koliko je reciklaža zastupljena u obrazovnom sistemu Srbije, ali je očigledno da nije dovoljno. Volela bih da se što pre nešto po tom pitanju promeni.“

I moje iskustvo turiste u Japanu se pokazalo isto. Prvih dana sam bila zbunjena iako sam pre odlaska pročitala neke tekstove na tu temu. Na delu brže shvatiš šta se dešava. Kad sam se posle putovanja vratila u Srbiju nedostajala mi je reciklaža u Japanu. Osetila sam se kao zlikovac što ne odvajam đubre. Zato sam rešila da napišem ovaj tekst i podelim ga sa vama. Više o nekim osvrtima na reciklažu u Japanu u narednom tekstu o reciklaži.

Kakva su Vaša iskustva?

Related Articles

Prvi put u Japanu

Goran Kristć, diplomirani japanolog i naš drugar je tokom svog studiranja imao prilike da poseti Japan. Ovog puta pričao je o svom prvom boravku u Japanu, u Osaki, i kako to sve izgleda iz ugla jednog studenta.