Pisci koji osvajaju tišinom
Postoje pisci o kojima govorite glasno, sa uzbuđenjem, prepričavate zaplet, raspravljate o likovima. A postoje i oni o kojima govorite tiše, gotovo oprezno, kao da ne želite da narušite atmosferu koju su stvorili. Dana 15. februara 2026. u 10:30h na Japanskim književnim razgovorima bavili smo se upravo takvom autorkom – Joko Ogava – i njenim romanom Skupljači sećanja.
Uvek kažem da Ogava ne osvaja pričom, već atmosferom koju gradi iz svakodnevice glavnog lika. Kod nje nema velike eksplozije radnje, nema dramatičnih obrta koji vas teraju da gutate stranice. Naprotiv, sve je mirno, gotovo bezazleno a atmosfera vas uvlači u njenu prozu. Ostrvo, svakodnevica, sećanja na majku, poneka sitnica iz detinjstva. I taman kada pomislite da je u pitanju blaga nostalgija za starim vremenima, shvatite da se tlo pod nogama polako pomera. Predmeti počinju da nestaju. A sa njima i sećanja. Skoro svi potpno ravnodušno prihvataju novu realnost i prilagođavaju se novoj stvarnosti.
Roman o nestajanju koje niko ne zaustavlja
To je ono što me uvek iznova fascinira kod Ogave – ta tiha rezignacija. U romanu postoji tajna policija koja nadgleda nestajanja, ali ona nikada nije predstavljena kao spektakularno zlo. Nema jasnog neprijatelja kao u Orvelovoj 1984. Nema velikog brata, nema grandiozne pobune. Postoji samo kolektivno prihvatanje, i spekulacije o tome šta bi moglo sledeće da nestane, i to prihvatanje svih zadatih okolnosti gradi osećaj nelagode čak veći od konkretnog sukobljavanja sa zlom.
Na razgovoru smo se dugo zadržali na tom pitanju – zašto likovi gotovo nikada ne pružaju otvoreni otpor? Da li je to slabost ili realističan prikaz društva koje je naučilo da se prilagođava? U jednom trenutku dotakli smo se i japanskog kolektivizma, tog duboko usađenog osećaja da je norma važnija od pojedinca. Možda je baš tu skrivena kritika koju Ogava suptilno upućuje. Ne glasno. Ne optuživački. Već kao blagi podsetnik.
Sećanja na majku i početak brisanja
Posebno mi je bilo dragoceno što smo razgovarali o početku romana, o sećanjima na majku. U prvi mah deluje kao sećanje na zajedničke porodične dane. Fijoke, sitnice, male uspomene koje čuvamo. Kako roman odmiče, shvatamo da se ne radi samo o nostalgiji, već o sistematskom brisanju identiteta. Nestaju ruže, ptice, fotografije i romani. Nestaje jezik kojim te stvari imenujemo. A kada nestane jezik, šta ostaje?
Ogava je u jednom od intervjua obrazložil da ju je snažno inspirisao roman Dnevnik Ane Frank, i ta inspiracija se oseća u skučenim prostorima romana. U skrivanju. U osećaju sabijenosti. U uredniku koji se krije iza zida, baš kao što se i sama umetnost u ovom romanu krije, pokušavajući da preživi u svetu koji polako briše značenja. Glavna junakinja je pisac, ali ni pisanje nije spektakularni čin otpora ono se rastapa u procesu nestajanja. Pisanje je više pokušaj da se sačuva bar trag, bez nade da će ga iko čitati.
Epizoda sa daktilografkinjom: glas koji nestaje
Jedan od delova koji je izazvao najviše reakcija bila je epizoda sa daftilografkinjom. Ovaj „roman u romanu“, o ženi koja gubi glas i biva zatvorena od strane svog ljubavnika u zvonik pun pokvarenih pisaćih mašina, deluje kao ključni deo za razumevanje celog romana. Glas nestaje. Mašina za kucanje jedini preostali način komunikacije se kvari. Komunikacija postaje jednostrana i zavisna od ljubavnikove volje. Ljubav se naglo pretvara u kontrolu. Nema tu otvorenog nasilja, ali postoji potpuna nemoć, društveno biće nestaje. Ponovo se vraćamo na istu misao – horor kod Ogave ne dolazi kroz šok, već kroz prihvatanje datih okolnosti.
Ogava među japanskim piscima
Uvek volim da Ogavu poredim sa drugim japanskim autorima. Čisto poređenja radi jer ne mogu pomenuti na desetine pisaca ovde, sa jedne strane imamo harizmu i kontraverznost Jukio Mišime, sa druge globalnu prepoznatljivost Haruki Murakamija. Tu negde je autenčnost Ogave, koja živi povučeno i piše gotovo meditativno. Nema drame oko nje, sve je prefinjeno i spokojno, dok drama u njenim delima tinja ispod površine. Moram priznati moja omiljena savremena spisateljica, dugo sam čekala da vam je preporučim.
Lično pitanje koje ostaje nakon čitanja
Ono što me je lično najviše dotaklo jeste osećaj da roman ne govori samo o izmišljenom ostrvu. Govori o nama. O tome koliko smo spremni da se odreknemo sitnica koje su nekada činile našu svakodnevicu. O tome koliko brzo zaboravljamo. U svetu preplavljenom informacijama, obavezama, ciljevima, da li smo već počeli da nestajemo na neki tiši način?
Zašto postoje Japanski književni razgovori
Japanski književni razgovori su upravo zato nastali. Ne da bismo prepričavali radnju, već da bismo zastali. Da bismo razmenili utiske, dileme, nelagode i sve što želimo da podelimo o knjizi koju zajedno čitamo.
Da bismo književnost doživeli kao prostor susreta, a ne kao individulano iskustvo. Ovde ne držim predavanja. Ovde zajedno tragamo za značenjima, ponekad se složimo, ponekad ne, ali uvek odemo sa osećajem da smo nešto dublje razumeli razmenili utiske i malo pomerili ličnu perceepciju književnog dela, alo mene pirate prelepo.
„Skupljači sećanja“ su roman koji vas neće uzdrmati bukom. On će vas polako, gotovo neprimetno, uvući u tišinu. A onda, kada zatvorite knjigu, shvatićete da ta tišina još uvek traje. I da možda u njoj čujete sopstvena pitanja glasnije nego ikada.
Ako Vam se Ogava bude dopala…
Roman Skupljači sećanja je sjajan i kao koncept i kao ideja, ali Ogava ima još izuzetnih književnih dela u svom opusu. Ako Vam se dopala atmosfera u Skupljačima sećanja, potražite zbirku priča Osveta, čini mi se da bi Vas još više zaintrigirala.
Moram ovde svakako pomenuti i izuzetnu novelu Studentski dom kao i njen po meni najtopliji i najoptimističniji roman Profesor i njegova spremačica. I ne nije u pitajnju romantična ljubavna priča sa ovakvim ili onakvim krajem već roman pun razumevanja, poštovanja i ljudske genijalnosti. Moja topla preporuka.
Srećno čitanje, javljajte utiske i rastimo zajedno kroz čitanje.
Vaš Tagai
